ВУЧЈЕ

   У састав Вучја улазе и његова два засеока: Збежиште и Шутилица. То су чисто планинска насеља са надморском висином од 600 до 900 метара.

 У целом Поречју ни једно село није више у планини и у равници под планином, но што је то Вучје, и ни над једним се планина није тако нагнула као што се над Вучјем   наднели Самарић и Кита, дајући Вучју нарочиту романтику.

 Име места. - Према повељи кнегиње Милице и синова јој Стефана и Вука из 1395. године, у то време, а и раније у доба кнеза Лазара, село Вучје се звало Бучје. Ово име је село задржало дуго, па је било људи који су га тако називали  пред крај 19.века.

Овакво је име  село могло добити по томе што се засељено у крају, у коме је било много букове шуме. Али, име Бучје је могло добити и по буци (буку), који је брза Вучанка стварала силазећи из планине, нарочито почевши од Соколице па наниже до самог села и кроз село (Вода млого бучала").

Током времена, име Бучје претворило се у Вучје.

Но у народу се одржало предање, по коме је Вучје добило име по вуцима (курјацима), којих је некада било много на Кукавици, па су на овом месту често нападали на стоку сељака која би се ту нашла на пасишту.

_____

(*) Крста Димитријевић, из Вучја, стар 82 године (1961) саопштио ми је ову легенду: "Када су се први људи овде засељавали, сва земља около била је под густом шумом. У тој шуми, а нарочито у планини Кукавици, живеле су разне дивље звери, а нарочито медведи и вуци (курјаци). Једнога дана, идући за пашом, ушао је биво неког насељеника у шуму, где су га напали курјаци, од којих му је један скочио на леђа и зарио му своје чељусти у врат. Уплашен ,биво је скупио кожу на врату тако, да вук није могао из ње да извуче своје зубе. Са вуком на леђима, појурио је биво у дивљем трку у село и унео у авлију свога газде и вука. Од тада су сељаци прозвали ово место Вучје, па када се ту село заселило, добило је исто име"!

 Збежиште

 Збежиште је засељено на језерској тераси непосредно кзнад Скобаљићевог града,   и  по  странама ридова  који  стрмо падају у Вучанку изнад Соколице.

По легенди, Збежиште је добило име по збегу у који се људи из Вучја склањали у време великих опасности. Сем тога, легенда каже да је Збежиште најстарије насеље у Поречју. Могло би бити и подграђе самог града.

Збежиште се налази на путу између Вучја и Големог Села, којим се и сада служе становници оба села. У њему је била и друмска механа, о чему се очувао траг у топономији села.

Данас је Збежиште сиромашно село, чији су становници претежно сточари.

 Шутилица

 Заселак Шутилица је подигнут на присојним падинама Ките, на надморској висини преко 700 метара. Налази се преко пута Збежишта, а међу њима је дубока раседлина, чијим дном тече Вучанка.

       РУДАРЕ

  Етимолошки, назив села Рудара указује на рударску делатност која је некада у његовој близини постојала. До наших дана у народу живи предање о рудокопима којих је некада било у Рударској чуки и по којима је село и добило своје име(*), а Радивоје Максимовић је у својој књизи Наше рударство и топионичарство" забележио, ,,да се бакарна руда експлоатисала у средњем веку и код Лесковца, где у селу Рудару и данас постоје стара бакарна тросковишта".

_____

(*) Младен Јовановић, из Рудара, стар 80 година (1960), причао ми је да је село Рударе добило своје име по некадашњим рудокопима у његовој близини. Говорио ми је да изданска вода, која се појављује у јамама рударске утрине, има укус соли и минерала. Борђе Стојановић и Благоје Јовановић, обојица из Рудара, стари по 60 година (1960), приповедали су ми како су у Рударској чуки још Латини копали руду.

 Старине. - По многим знацима изгледа да је у близинк садашњег села Рудара, пре доласка Словена, постојало неко веће византијско насеље. На постојање ове рановизантијске насеобине у овом крају указују темељи садашње Рударске цркве дуги 19, а широки десет метара, који су били темељи византијске базалне (саборне) цркве из VI века нове ере, на којима је данашња Рударска црква подигнута. Ако је у доба Јустинијана Првог (527-565), на месту данашње Рударске цркве била византијска базилика, она је морала бити подигнута за неку већу варош. Немачки путописац Феликс Каниц је у своме делу Краљевина Србија и српски народ" забе-лежио легенду да је у близини Рударске цркве постојала латинска варош. Код наших истраживања у току 1960. године, рекао нам је Драгољуб Николић, из Рудара, стар 54 године, да је од пре 3-4 године (1956-57), орући своју њиву Јазоње", на падини Рударске чуке, на око 500 метара јужно од села Рудара, ископао из земље делове грнчарије необичног облика и цигле различитих димензија од оних које се сада праве.Значајну старину чини данашња Рударска црква, посвећена св.Петки Трновки. Није нам познато када је подигнута, али се зна да је обновљена 1799. године и да је била богато живописана. После обнављања, временом, били су попустили црквени темељи, па су услед тога зидови цркве напукли. Стога се црква морала репарирати. Том приликом, неуки свештеник, који није знао вредност фресака на црквеним зидовима, наредио је да се преко њих стави дебео слој малтера и потом црква измолује једноставним шарама.Црква има висок камени звоник, а ниже од њега, на око 40-50 метара, уздиже се велики црквени конак на спрат, са пространим тремовима, терасама под кровом и собама, на крову са танким димњацима. То је грађевина стила грађанске архитектуре балканског типа , која за себе представља интересантну културну и архитектонску   реткост   у   целој Лесковачкој   Морави.Источно од цркве налази се веома пространо гробље, у коме су сахрањивани и Лесковчани до 1894. године са стећцима  или саркофазима. На надгробним споменицима има старих датума од 1832, 1853, 1855, 1857, 1858, 1862. године и тако даље, дакле из периода када је Поречје било под Турцима, па ови споменици, орнаменти и написи на њима представљају врло интересантне изворе за етнолошка, лингвистичка, културна и историјска истраживања целе Лесковачке Мораве .Рударска црква има пространу порту у којој је до првог светског рата било много столетних храстова. Ове храстове су Немци у току првог светског рата оборили и грађу некуда одвукли(*). У црквеној порти је пре првог светског рата било и паунова. На истоку од конака постојала је чесма са пријатном изворском водом.У народном животу Поречја и целе Лесковачке Мораве сабор у Рударској цркви 8. августа представљао је велики догађај. У пространу црквену порту се тада сливао велики број људи, жена и омладине из Поречја, Лесковца и Мораве, који је овде, у хладу храстових крошњи, уживао на чистом ваздуху, уз богату трпезу, свирку, песму и игру.И данас је порта Рударске цркве ограђена високим зидом са капијама на западу и југу. Ову ограду је подигао свештеник Светислав Здравковић после другог светског рата.Рударска црква и конак стављени су као историјски споменик под заштиту државе.

 

          ВЕЛИКО ТРЊАНЕ

   Село је добило име свакако по трњацима у којима се заселило. У Лесковачкој котлини има три Трњана. Два се налазе у долини средње Јабланице, на око шест километара западно од Лесковца. Да би се разликовали, они носе називе: Доње Трњане, Горње Трњане и, најзад, у Поречју, Велико Трњане, које и јесте највеће село у Лесковачкој котлини са називом Трњане.

Из прошлости села. - На месту на коме је данас лоцирано село Велико Трњане обитовао је још неолитски човек . Локалитет Горње и Доње селиште говоре о томе да се село као словенско насеље помештало, али да је овде континуирано постојало сеоско насеље.Иако из топономије видимо да је у атару села неки Мустафа-ага имао свој забран, Велико Трњане је, у доба читлучења села Лесковачког поречја, успело да очува своју слободу, као и суседно село Рударе(*). Кад је пред крај 1877. године избио рат између Србије и Турске, међу добровољцима наредника српске војске Влајка Стојановића нашло се и неколико Великотрњанчана са пушкама. пиштољима, косама и мотикама, а међу њима је био и деда Алексе Трајковића Трајко са сином Јанаћком.Како Велико Трњане није било читлучко село, Великотрњанчани нису имали да плаћају Турцима накнаду за земљу, па чак ни за посед Мустафа-аге који су по одласку Турака, међу собом поделили, јер се власник те земље није ни јавио за накнаду .

_____

(*) У току 19. века, неки Сулејман Скопљак, покушао је да се наметне Великом Трњану за господара, али се село одупрло његовим захтевима и послало у Цариград делегацију састављену од најбољих грађана, која је успела да од Порте добије потврду да је село В. Трњане слободно и да га нико не може подвластити, како нам је саопштио Алекса Трајковић, из В. Трњана, стар 80 година (1960). Алекса Трајковић је био један од ретких школованих људи Поречја. Тврдио је да је завршио правни факултет. Иако је имао високо образовање, повукао се у село и до краја свога живота се бавио земљорадњом

 

       ПРЕСЕЧИНА

  У давно време, становници Поречја, у жељи да из Поречја пређу у Туловску реку и Моразу, открили су на месту садашњег села Пресечине усек кроз Рударску чуку, кроз који се лако може пролазити, па су се у том циљу служи ли овом пресечином. И на месту где је пут из равнице улазио међу брежуљке неко се настанио и тако створио ембрион будућег села које је названо по овом топониму - Пресечина(*).

_____

(*) Овај пресек, ова пресечина, у Рударској чуки се лепо уочава када се баци по глед на сплет рударских брежуљака са више тачке, на прнмер са Црквеног чукара изнад Чукљеника. У наше време ова пресечина је, на око 500 метара источно од села, преграђена браном и тако је створено вештачко језеро.

Из прошлости села. - Назив локалитета Горње селине између Пресечине и Великог Трњана и Старог села, изнад села Пресечине говоре да је на овом месту и непосредно око њега било насеље и пре но што се село Пресечина заселило.Супротно од суседног Великог Трњана и удаљенијег Рудара, село Пресечина је под Турцима било господарско село и имало три господара пред крај турске власти. У горњој махали био је господар Турчин Мула Алија, који је живео у Лесковцу, а његов надзорник у селу био је неки Мук, турског или арбанашког порекла.(*) Господар Доње махале био је Јоргаћ Костић -Тотин, по народности Грк, хришћанске вере. Његов чардак се налазио у дворишту куће Вучка Ристића. У топономији села се налази локалитет Гумниште, испред куће Вучка Ристића, где је било гувно овог Јоргаћа. Трећи господар је био неки Арбанас из Пусте Реке, који је имао само једну кућу.После ослобођења од Турака Пресечанчани из Доње махале плаћали су накнаду за земље свога господара Јоргаћа која им је припала, а они из Горње махале нису ником ништа плаћали, јер се Турчин Мула Алија није ни појавио са својим захтевом за оштету .

_____

(*) Овај Мук или Мука, живео је стално у Пресечини. Једном се Мук завади са Србином Коцом Вељковићем, па на овога потегне пиштољ. Коца се не уплаши од Турчина, већ раскопча кошуљу на грудима и овоме довикне: Пуцај, Турчине!" Мук заиста и опали, али тане не погоди Коцу који је, када се дим разишао, мирно стајао лицем окренут разјареном Муку.Тада Коца подигне колац и лупи Мука по глави и на месту га убије.После овог Коца умакне из Пресечине и успе д а се домогне Србије.

 

        ШАИНОВАЦ

    По предању село је добило име по Циганину Шаину који се овде први населио.

Из прошлости села. - Изнад садашњег села постоји локалитет Селиште. По казивању Спире С. Тошића, из села Шаиновца, старог 78 година (1960), на потезу Селиште било је село које се звало Ново Село. Касније се ово село поместило, то јест спустило на место где је сада, али не под старим именом, већ је добило име Шаиновац.Шаиновац је био господарско село стројковачког господара Јашара, односно његове кћери Фатиме. Алекса Миладиновић, из Стројковца, тврди да је Шаиновац припадао једном од стројковачких господара, али не Јашара, већ Рашит-бега, односно Рашит-бегове кћери Фатиме(*). Пре но што је потчињен, Шаиновац је припадао спахијском лену Дервиш-спахије, чији је чардак био на садашњем плацу Славка Ђокића. И сада постоји на истом месту Дервишов бунар, а кула овог спахије порушена је пред крај прошлог века.Као господарско село, после ослобођења, Шаиновац је плаћао аграрни дуг. Један од Шаиновчана, који није могао да отплаћује доспеле рате овог дуга, био је Стеван Тошић, па му је целокупно имање

_____

 (*) Алекса Миладиновић је казивао да је Рашит-бег као господар једног дела Стројковца и Шаиновца био веома благ. Нарочитом благошћу се одликовала његова кћер Фатима, којој је он уступио Шаиновац као њен читлук. Фатима је као племенита жена била велика заштитница српских девојака и младих жена. У случајевима упада турских силеџија у село Стројковце или Шаиновац, она је прибирала младе Српкиње у свој конак и тако их спасавала од одвођења и насиља необузданих Турака.

       СТРОЈКОВЦЕ

  Свако насеље у своме називу садржи неку своју одлику: или носи име свога оснивача, или свога феудалног господара; негде оно садржи топографске одлике места на коме је засељено, некипут је име дато по флори која је онде обиловала; каткад име села указује на привредну делатност и др. За називе готово свих села Поречја нашли смо објашњење. Име села Стројковца је остало за нас загонетка. . .

Старине. - У атару села постоје трагови неолитског насеља на месту зв. Средња била на десној обали Накривањске реке . Иако Хан у своме путопису ,,Од Београда до Солуна" , не наводи колико је Стројковце имало становника, оно није могло бити мало село, јер је Милан Ђ. Мклићевић, двадесетак година после Хановог пропутовања, забележио да је Стројковце имало после ослобођења од Турака 107 пореских глава. Сем тога, пред крај турске власти, Стројковце је било подељено на четири господарлука и имало четири читлук-сахибије, па и то говори у прилог његове величине као насеља, пространости његовог атара и богатства његове земље.У дворишту једног од последњих господара Стројковца, Рашит-бегај до пре нешто више од 30 година (1972), постојао је огроман храст, који је народ означавао као Рашит-бегов храст. Имао је обим на висини од 1,5 метра од земље око шест метара, па су га једваобухватала четири крупна човека. Храст се сасушио и најзад сам пао, а нико није смео да у њега удари секиром, пошто се у народу веровало да су у њему становали духови.У Стројковцу је 1884. године подигнута радионица гајтана у воденици Дорке и Наталије Чуљковић. То је било прво текстилно предузеће у Лесковачкој котлини и оно је представљало онај ембрион из кога ће се, врло брзо, развити текстилна индустрија лесковачког базена: Зграда воденице у којој је била ова прва радионица данас је претворена у музеј.

 

       НАКРИВАЊСКИ ЧИФЛУК

    Као што то његово име показује, Накривањски Чифлук је најпре био велико добро обрађивано по систему чифлука. Хан га није у своме путопису од 1858. године поменуо, али га Милан Ђ. Милићевић бележи као сеоско насеље са 12 пореских глава. Чије је власништво био овај чифлук пред крај турске власти, не може се са сигурношћу тврдити. Морао је бити, и вероватно је да је и био, једног од господара села Накривња, али је исто тако могуће да је његов власник био и лесковачки чорбаџија Нешка Митровић, који је овде имао и своју воденицу. Та воденица и сада носи назив Нешкина воденица" .

   

       НАКРИВАЊ

   У народу се одржало предање да је неки Накривчанин, за време Турака, сакат у ногу, гегајући се, често долазио своме спахији у Лесковац и молио га да га поштеди давања. јер је сиромашан и при томе још и сакат. Турском спахији је додијало мољакање овог сељака, па га је подругљиво назвао накривањ, па се по овом сељаку и село временом назвало Накривањ.

Из прошлости села. - Накривањ је био господарско село. По мишљењу Светозара Крстића , село је имало једног господара који се звао Садик-ага. Овај Садик-ага подигао је у селу Накривњу воде-ницу и кулу на четири спрата(*), па је том приликом преселио 27 кућа из Накривња и населио их у Чукљеник, а у Накривњу је остало само 13 кућа. По казивању Наталије Костић, из Београда, село Накривањ је било под заштитом" њеног свекра Јоргаћа Костића, дакле оног Јоргаћа који је био један од тројице господара села Пресечине . Изгледа да је и Нешка Митровић, из Лесковца, био нека врста читлук-сахибија у Накривњу и Накривањском Чифлуку.

По предању које је забележио Милан Ђ. Милићевић , негде око 1789. године, неки Пеша Прчић, из накривањског чивлака(**) био је дигао народ на Турке. Турци доведу војску на тог бунтовника. Пеша се сретне са том турском војском на селу Паликући". Ту се војске биле четири дана. На крају Турци Пешу разбију, војску му разјуре, а село Паликућу спале". Легенда коју је забележио Милан Ђ. Милићевић живи у народу и данас(***)

Накривчани су се још једном херојски понели, када је у зиму 1877. грдине плануо у Поречју устанак. У чети вође устанка Влајка Стсчановића било те доста Накривчана, а међу њима и неки Кумбара, вероватно из садашњег рода Кулумбараца. Тај Кумбара је, после погибије Влајка Стојановића, преузео команду над устаницима забарикадираним у Дилавер-беговој кули и, енергичном командом, одбио нападе арбанашког бошибозучког одреда , па је тако Поречје дало свој допринос ослобођењу од Турака а још један Накривчанин ушао у историју свога завичаја.

_____

(*) Кула Садик-аге у Накривњу била је на највишем спрату сва у стаклу, са миндерлуцима поред прозора и подешена за муабете и уживање у природним лепотама Кукавице и њених превоја, а звала се Винка. По ослобођењу од Турака разорена је. Христина Костић је приповедала да је ову кулу од њеног турског власника купио њен свекар Јоргаћ Костић. Вучко Ристић, из Пресечине, приповеда да је у тој кули погинуо један од Јоргаћевих синова, кога је на спавању убио његов слуга Јакуп, вероватно арбанашке народности, после неке свађе. На Јакупа се очувала успомена и у топономији села Пресечине, где и сада постоји потес Јакупово .

(**) Милан Б. Милићевић је овде забеле-жио малим словима накривањски чивлак, подразумевајући под тим именом чифлук као велико пољопривредно добро, а не као сеоско насеље, јер он код побројавања села у срезу лесковачком наводи под великим словима Чивлик Накривањски. Ми сматралш да се не ради о штампарској грешци, већ да у време Крчине крајине село Накривањски Чифлук није постојало, већ је тада то било само једно велико економско добро, а Пеша Прчић, вероватно настањен на њему као момак-чифчија.

(***) Алекса Трајковић, из Великог Трњана, приповедао ми је, како је Пеша устанак проширио чак до Косова и ради што већег психолошког утицаја себе прогласио за цара. Но када су Турци на њега кренули велику војску, Пеша се повукао у своје Поречје, где је Турцима код данашњег села Паликуће дао последњу битку, у којој је био побеђен, устанак Поречана угушен, а село Паликућа спаљенo.

 

      ЧУКЉЕНИК

 Чукљеник, писан малим словом, означава место на коме се креше храстова шума за лиснике. Говорни језик овог региона познаје и глагол чукљати, чији је синоним кресати. Светозар Крстић сматра да је село добило име од посеченог дрвећа на овом месту, од пањева-чукаља, објашњавајући трпни придев чукљан значењем посечен. Простор на коме се заселио Чукљеник био је у саставу села Накривња, па су Накривчани, за зимску прехрану своје стоке, на овом мес-ту чукљали-кресали шуму, која је прекривала цео крај. Дакле, то место је био чукљеник села Накривња. Када се село почело засељавати оно је добило име које се за овај локалитет већ било одомаћило и од чукљеника постао је Чукљеник село.

Старине. - Изнад села Чукљеника постоји у планини локалитет Романица, који указује на промењено становништво овог краја пре доласка Словена. Из те далеке прошлости овог региона Милан Ђ. Милићевић је забележио остатке некаквог града - Кулине на врху стене у чукљеничком ждрелу" . Но најзначајнији културни споменик јесте црква посвећена св. Николи, подигнута под ћувиком званом Црквени чукар, одмах после састава Мале реке и Чукљеничке реке. Овде је био манастир, а црква је манастирска. Није познато када је чукљенички манастир подигнут. По сведочењу Проке Илића, из Чукљеника, који је забележио Светозар Крстић, из овог манастира су, за време сеобе под Арсенијем IV 1736-37. године, отишла три калуђера, што значи да је манастир још у првој половини 18. века постојао. У цркви се и данас чува минеј који је манастиру поклонио свештеник Костадин Николић 1873. године. Веома је крактеристичан запис на црквеној воденици на самом саставу Мале реке и Чукљеничке реке из 1786 г., који гласи: На лето господње 1786 год тој пише оче Јоаникије сеј и Игњатије", што указује да је ове године или подигнута или реновирана манастирска воденица, и да су у манастиру били калуђери Јоаникије и Игњатије.

Манастирска црква је преобраћена у мирску цркву 1884. године, дакле одмах после ослобођења.

Црква је живописана, али њен живопис је потамнео од дима и слабо очуван.У црквеном дворишту је до последњег светског рата постојао велики конак на спрату, који је подигнут 1853. године, и чије су просторије свакако коришћене за једну од двеју првих школа манастирског типа у Поречју пре ослобођења од Турака.

У црквеној порти је сахрањено тело погинулог Владимира-Влајка Стојановића, вође поречких устаника из 1877. године. На гробу је подигнут леп споменик.

Иако представљају редак и вредан културни споменик, ни црква нити њека воденица нису још стављене под заштиту државе.

 

              РАШИН ЛАЗ

       Име овога села састављено је од две речи: особне именице Раша и стварне именице лаз, која се у говорном језику овог региона, па чак и у го ворном језику српског народа, више не употре- бљава. Ову реч лаз забележио је Вук у своме речнику и овако објаснио: 1) као малу њиву и 2) (у Црној Гори) мјесто гдје је много шуме исјечено . Према Стојану Новаковићу, у старом српском језику није била позната реч крчевина, већ је у њеном значењу употребљавана реч лаз. Према томе, Рашин Лаз је у старој српској држави било крчевина неког Раше, тојест његова њива створена крчењем шуме на падинама Ките. У овом региону има још локалитета са казивом лаз и то и повезана са властитом именицом и самостално. Тако имамо Бојин лаз и самостално Лаз као локалитет у атару села Накривња.

Ту на месту где је сада село Рашин Лаз, значи, заселио се у старој српској држави неки Раша који је најпре исхрчио своју њивицу и код ње се настанио, а потом је дошло до насељавања и других људи, па је формирано сеоско насеље.

Тврдње становника данашњег Рашиног Лаза да је ово село најстарије касеље у Лесковачкој котлини, није нелогично, већ веома вероватно.

Из прошлости насеља. - Рашин Лаз је из давнине сматран саставним делом села Накривња. И данас један његов део припада административно овом селу, а други Вучју иако, у ствари, ово насеље чини одвојено и самостално село, па га је као такво забележио и Милан Ђ. Милићевић. Под Турцима био је читлук накривањских господара, па су Рашинлашчани после ослобођења од Турака плаћали и аграрни дуг.

 

         БЕЛИ ПОТОК

        Услед квалитета земљишта и његових растворљивих делова, поточић има белу" боју, па је по томе и село добило своје име.

Саобраћајне везе. - Бели Поток се некада налазио на оној варијанти лонгитудиналне саобраћајнице кроз Поречје која је ишла на Вучје и одатле се пела у планину.

Када је 1885. године начињен макадамски пут од Лесковца до Вучја, он је пролазио кроз само село Бели Поток. Нови пут, изграђен од коцке, изменио је у овом делу, као и у самом Стројковцу, свој правац: избегао је кривину кроз село, већ се поред села, са његове западне стране, спушта у равницу.

 

     ЖАБЉАНЕ

     Земљиште на коме је село засељено и оно около села је веома киско и подводно. Колико је то земљиште било подводно доказ су називи локалитета у његовом атару: Луке поред Вучјанке, Луке поред Ветернице, Лазареве рупе, Језеро. Сви ови локалитети су до недавне прошлости били под водом, а у њима је било много барског света, нарочито жаба. По том мноштву жаба, село се звало најпре Жабља Бара, Жабаре (скраћено од Жабље Баре) и најзад Жабљане. Иако и сада постоји притисак воде из Ветернице, Вучанке и Ботуње, површинска вода се изгубила у свим лучним местима, а нестало је и језеро на месту Језеро, па су сва та места данас плодне њиве.

Нешто из прошлости села. - Жабљане је старо село. По турским дефтерима о попису становништва у Дубочици из 15. века, село Жабља Бара, потоње Жабаре, а сада Жабљане било је 1450. године тимар (спахијско лено) неког Мехмеда Видимлије. Хан не помиње Жабљане, као ни нека већа села Поречја, али је оно у доба његовог пропутовања кроз овај крај (1858) морало бити знатне величине, јер је одмах по ослобођењу од Турака 1877. године имало 46 пореских глава. Село је било господарско, као и сва околка села и последњи господари овог села били су неки Садик и Суља, субаша жабљански . По казивању Милана Ранђеловића, из Жабљана, Суља се презивао Османовић.Као господарско село Жабљане је плаћало аграрни дуг, али није забележен ни један случај продаје имања инсолвентних Жабљанчана.

 

        БРЗА

       Врло је вероватно да је река Брзанка, која је добила име по томе што је као планинска река брзог тока, дала име селу Брзи које се заселило на обалама Големе и Мале реке или Големе и Мале Брзанке.

Из прошлости села - Брза је старо село. Забележена је у турским дефтерима из прве половине 15. века, из којих се види, да је још пре 1450. године била тимар неког Хамзе Трновљанина, па је те године одузета од њега и дата неком Лазу Хамзи .Брзу помиње и Хан, и по њему, она је 1858. године имала 60 кућа, дакле била доста велико село, али и село које се брзо развијало, јер је већ после 20 година, значи за век исте генерације, нарасла на 92 пореске главе, како је забележио Милан Ђ. Милићевић одмах после ослобођења од Турака.Као велико село Брза је привукла пажњу Турака и вероватно помуслимањених Арбанаса, који су је међу собом просто рашчеречили. Пред одлазак Турака она је имала пет читлук сахибија: Абаса, Хусеина, Садика, Асан-агу и Суљу. У топономији села очували су се трагови на ове брзанске господаре или, како се негде на-зивају, агаларе. Тако и сада постоје локалитети: Суљин караманац, Суљине баче, Турске ливаде, Садикове баче.

Као господарско село, Брза је плаћала аграрни дуг. За неке Брзанце тај дуг је био неподношљив, па су.пали у велике материјалне неприлике, које су се у неколико случајева завршиле принудном продајом целе дужникове имовине. Тако је продато имање ових Брзанаца: Стојана Радисављевића, Младена Величковића и Јована Величковића. Као купац на јавној лицитацији појавио се и Антоније Поповић - Тонкић из Лесковца, па је од купљеног имања начинио велики посед, који је остао у својини његових синова све до аграрне реформе извршене после другог светског рата.

Када је Влајко Стојановић, наредник српске војске која је опседала Ниш, крајем децембра 1877. године, организовао одред српских устаника у Поречју, кренуо је са тим одредом из Вучја у правцу Брзе и Мирошевца потпланинским путем. Одред је дошао до Мале Брзе и ушанчио се на локалитету Коцкин бунар - Садикова бача. Одатле се видео у центру села Брзе велики број наоружаних Арбанаса који су се кретали ка Вучју. Са заузетог положаја Влајко је наредио својим војницима да опале плутон из својих пушака и викну Ура!". Устаници су извршили наредбу свога командира и пољем и брдима, уз пуцњаву пушака, одјекнуо је узвик Ура!". Неколико танета је запарало зидове куће Прокопа Михајловића који је, видећи то, стао да запомаже: ,,Е, ако смо чекали слободу, дочекасмо гу: Потепасте не (нас)!"

После отворене паљбе од стране устаника, и Арбанаси почну пуцати и крену ка устаничким положајима.

Према бројном стању Арбанаса и њиховом наоружању Влајко је видео да им се са својим добровољцима не може на овом месту са успехом супротставити, па је издао налог за повлачење устаника у правцу Вучја, одакле су и дошли, а Арбанаси крену за њима .

Тако је почео број српских устаника у Поречју са арбанашким бошибозучким одредом, који ће се наставити у Вучју истог дана.

    

        ЗАСЕЛАК ВЛАШКО ПОЉЕ

         У народу овог засеока постоји предање да је на месту на коме је засељен заселак, погинуо некада неки Влах, па се по њему и место назвало Влашко Поље .

   

      ГОРИНА

    Село је добило име по шуми-гори у којој је насељено.

Из прошлости села. - Село Горина се помиње као село у Дубочици крајем 14. века. Оно је било баштина властелина Југа, па га је он даровао руском манастиру у Св. Гори св. Пантелејмону, а тај дар властелина Југа потврдио деспот Стефан Лазаревић 1395. године актом који је сачињен у Новом Врду када је те године у њему боравио са својом мајком кнегињом Милицом и братом Вуком . Тако је ово село постало метох једног далеког манастира за који је имало да работи, а било ослобођено свих работа и давања према ма коме у земљи. Отуда је и црквица у атару овог села, завучена у кланац Горинке, мала и једноставна грађевина, посвећена истом свецу св. Пантелејмону. И Хан помиње Горину и наводи да је 1858. године имала 20 кућа. Како наводи Милан Ђ. Милићевић, после ослобођења од Турака, дакле за 20 година, Горина је порасла на 63 пореске главе , што је представљало већи раст од оног који је забележен код села Брзе.

И Горину су Турци почитлучили, па је она, пред крај турске власти, имала три господара. То су били: Демир, у западном делу, Бислим у средини села, и Иса у Шубарској махали . Демир је био по народности Арбанас и живео је у Горини, док су друга двојица живели у Лесковцу(*).

Господар села Горине Бислим после ослобођења се нагодио са оним сељацима који су њему припадали у погледу накнаде за имаље, па ти сељаци нису плаћали држави аграрни дуг. Они који нису имали новца, имање су узели на облигацију лесковачких чаршилпја, а они исплатили Бислима. Сељаци су после облигације исплаћивали Лесковчанима, међу којима је био неки из рода Шућуранских. Шта је било са људима који су били потчињени господару Иси, нисмо могли да разаберемо. Углавном сељаци овог села нису плаћали аграрни дуг држави, нити је ма коме за наплату тог дуга продавана имовина.

_____

(*) Господар села Горине Демир је умро пре ослобођења Поречја од турске власти, па га је наследио син Таир. Када је дошло ослобођење, Таир није хтео да иде са Турцима, већ је остао са својом породицом у Горини. Таир (Тахир) је затим оставио ислам и примио хришћанство, па је том приликом променио име и узео српско - Милан (по краљу Милану). И Таирове су се сестре покрстиле и код крштења добиле нова имена: Раба је постала Наталија (краљичино име), а Пеља - Наста.Таир је имао два сина: Алексу и Трајка. Од Алексе је сада (1961. г.) у животу син му Стојан Демировић ,али се одселио у Банат. Од Трајка је остао син Живко Демировић, који под тим именом живи у Горини. Од Демирове кћери Наталије (Рабе) живи син Станко Тасић у Горини, а од Насте (Пеље) унук Сотир Костић у Горини, а син Станоје се призетио у Бунуши. Кулу горинског господара Демира насликао је Феликс Каниц.

      

        БУКОВА ГЛАВА

      Као Горина, и ово село је добило име по обиљу шуме у којој се заселило, и то специјалне врсте шуме-букове. И сада живе људи (1960), који памте када је сав простор изнад села био под густом буковом шумом, а на ово указује и назив једне од махала овог села у планини-Кршена бука.

Старине. - У топономији овог села нема значајнијих трагова прошлости овог краја. Интересантно је напоменути да се и у атару овог села налази Марков камен, тојест камен са кога је Краљевић Марко, по предању скакао са својим Шарцем идући планином. Народно предање каже да се на камену познају и данас отисци копита Марковог Шарца. Сем овога, изнад лока-литета Састанци, на месту званом Равниште, постоји такозвано Коледарско гробље. Ту, на том месту, и данас стоји двадесетак побијених каменова у неплодну земљу, за које предање каже, да су надгробни споменици двадесетак коледара изгинулих у међусобној борби двеју коледарских група које су се на овом месту среле(*).

Под Турцима и село Букова Глава је било господарско село, а његов читлук сахибија или господар пред крај турске власти био је неки Асан, звани Гушља . Букову Главу као село Хан није забележио, мада је она у његово време као село постојала. Милан Ђ. Милићевић је забележио да је Букова Глава одмах после ослобођења имала 21 пореску главу.

_____

(*) Драгутин М. Борђевић сматра и коле дарска гробља култним местом, тојест местом које има натприродну и мистичну моћ, па и на њима народ у својим невољама тражи помоћ. Као такво место он је изричито поменуо и Коледарско гробље у Буковој глави.

 

      МИРОШЕВЦЕ

   Као да Мирошевце као село није постојало у доба насељавања Словена, и да су становници подграђа на падинама Умца, на чијем врху је био град, умакли испред Словена или су их ови протерали. Тек, по предању, ту где је село Мирошевце, расла је крупна храстова шума, па, када су Словени. већ настањени у овом простору, примили хришћанство, свештеник је долазио на ово место, да под једним великим храстом, маже миром своју паству, да је мироше, па је отуда ово место, када се заселило, добило име Мирошевце, тојест место на коме је вршено миросање верника. Може ово предање и бити тачно. У недостатку другог објашњења, прихватимо и ово, народно приповедање.

Из прошлости села. - Положај који Мирошевце заузима био је одувек згодан за људски живот и људску насеобину. Овај крај није остао незапажен неолитском човеку који је на потесу Селиште-Салачине оставио трагове својих насеља. И римских насеобина је овде било, односно насеобина поромањеног становништва. Као што се у зидинама Скобаљићевог града налазе трагови римске епохе, вероватно их је било и у зидинама оног града о коме Милан Ђ. Милићевић говори у својој књизи Краљевина Србија" као о кули Краљевића Марка на брду које се зове Хумап", где има једна стара градина".

Вероватно је та градина" имала и своје подграђе, како је било код свих градова те врсте, о чему говоре остаци на падинама Умца изнад Мирошевца. Сем тога, на њиви Јована Јовића, на улазу у село Мирошевце из правца Лесковца, и сада постоји бунар, бунарине", за који постоји предање да је римски бунар(*). У атару села Мирошевца постоје и два локалитета Селиште: један испод Умца и то са његове јужне стране, а један на потесу Сливче" са северне стране села. У потесу Вртике постоји место зв. Црквиште, где је, по народном предању, била црква посвећена св. Николи. По предању на овом месту је било и село које се звало Гарина, па је у доба првог српског устанка од Турака разорено.

Но поред ових остатака старина, које се налазе у околини села Мирошевца, а само Мирошевце не помиње, први писани документ са поменом села Мирошевца јесте повеља коју је у Новом Брду потписао као државни поглавар деспот Стефан Лазаревић. Том повељом књегиња Милица са синовима Стефаном и Вуком, даје руском манастиру св. Панталејмону у Светој Гори, поред других села, и у Гл'бочици село Мирошевци с метохом и с међами". Према томе акту кнегиња Милица са синовима Вуком и Стефаном била је властелинка овог краја Дубочице, а деспот Стефан Лазаревић је уз то био и врховни државни главар, па је зато он и потписао ову повељу.

Под Турцима је Мирошевце у 19. веку било господарско село и подељено између двојице читлук-сахибија. Били су то: Мустафа-ага и Емин-ага. Обојица су живели у Лесковцу, а Емин-ага је био арбанашког порекла . Хан помиње Мирошевце и наводи да је оно 1858. године имало 48 кућа. Према наводима Милана Ђ. Милићевића, Мирошевце је после ослобођења имало 111 пореских глава, што, у односу на друга поречка села, представља највећи пораст за период од нешто више од 20 година.

_____

(*) Бунар је употребљаван до пре последњег рата. Сада је покривен грањем да стока V њега не упадне.

 

       ТОДОРОВЦЕ

    Ово је село добило име свакако по своме оснивачу Тодору, а можда и по неком локалном властелину српске средњовековне државе чије је лено био.

Из прошлости села. - Под данашњим именом ово се село не помиње у нама до сада познатим документима из доба српске средњовековне државе. Могуће је да је оно у то време поетојало под неким другим именом, као што данас нема неких села која се у повељама помињу као села у Дубочици, али их сада под тим именом нема, као на пример село Товрљанце или Седларце. Било би само нагађање помисао да је садашње Тодоровце ондашње Товрљанце.

Хан помиње Тодоровце као село са 25 кућа (65), а Милићевић је забележио да је село Тодоровце одмах после ослобођења од Турака имало 44 пореске главе. Јован Стојановић, из Тодоровца, стар 90 година, казао ми је 1961. године да је Тодоровце било господарско село и да му је господар био Ак-ага који је имао два сина Јашара и Јумера (Омера)(***). Могуће је да су ова двојица, иза смрти свога оца Акаге, поделили село и као такви и били последњи господари.

Као господарско село, Тодоровце, је плаћало аграрни дуг. Неки Тодоровчани нису били у могућности да плаћају уредно доспеле рате дуга, па им је земља изложена јавној продаји за дуг, камату и трошкове извршења. По казивању Јована Стојановића, један од купаца на лицитацијама био је свештеник при цркви у Бунушком Чифлуку поп Гавра који је тако купујући земљу презадужених сељака створио посед од 300-400 дулума .

_____

(***) Нешто млађи од Јована Стојановића, Радивоје Младеновић, из Тодоровца, стар 60 година (1961. г.), навео је Јашара као господара села Тодоровца, што не протнвречи казивању Јовановом, пошто Јован наводи и Јашара, али као сина Ак-аге, а Јовановом казивању треба поклонити више пажње, јер је под Турцима имао пет година. Јован је био ученик прве генерације учитеља Чавдаревића. Као ђак, се и одликовао, па је добио Вукова дела на поклон од школе.

 

             ИГРИШТЕ

         Игриште, као стварна именица, у српском језику означава места на коме се игра. Могуће је да су се на овом месту, у далекој прошлости, док наши словенски преци нису примили хрлшћанство, изводиле игре са значењем култне радње. Касније, засељено село на овом месту добило је име Игршите, то јест задржало име самог локалитета(*). Многе култне радње, као остатке прастарих религија и магије, и данас живе у нашем народу, па је могуће да су на месту данапгњег Игришта, те радње извођене и после прлмања хришћанства.

Из прошлости села. - Село Игриште се помиње у повељама српских средњовековних владара које се односе на Дубочицу и Сушицу. То може значитх да је оно млађе насеље и да у XIV веку, из кога су периода и ова историјска документа, оно није ни постојало. У тим докуметентима се, међутим, помињу село Сушица и река Сушица.

Према акту цара Душана из 1348. године вероватно је Сушица била лено његовог војсковође и истакнутог властелина Влатка (Вратка), јер је он, за владе Душанове, даровао село Сушицу Цркви хиландарској, а овај његов дар цар Душан. као државни поглавар, потврдио 1348. г. Оно што се нама чини карактеристичним из овог документа јесте да се као међа села Сушице наводи Дубочица (,,и међа јој Гл'бочица"). То значи да се мала област Сушица сматрала одвојеном облашћу и да није улазила у појам Немањине Дубочице. Данас се у области Сушице не налази село Сушица, па је Драгољуб Трајковић мишљења, с обзиром да се ово село граничило са Дубочицом, да је то данашње село Шишинце.Сем овог акта цара Душана, за Сушицу је интересантан и акт Стефана Лазаревића као српског деспота из 1395. године, којим је он, заједно са својом мајком кнегињом Милицом и својим братом Вуком, поклонио руском манастиру св. Пантелејмону у св. Гори у Гл'бочици.. . и село Вина с метохол и с међами и забелом и међа забелу тому до реке Сушице и до радонинске међе". Из овог последњег документа произлази да пред крај XIV века село Игриште није постојало, штавише да на том месту није постојало ни неко друго сеоско насеље, јер вај документ помиње реку Сушицу у њеном изворишном делу где се овај крај и сада додирује са атаром села Вине. Свакако је та област тада била под шумом-забел, и да је било оно пространо зелено шумско море које је, после продирања Словена у ове крајеве и уништења свих насеља из рановизантијске епохе; прекрило бескрајна пространства.

Хан помиње Игриште и бележи да је 1858. године имало само осам кућа, а Милан Ђ. Милићевић је забележио даје одмах после ослобођења имало 22 пореске главе.

Како је познато да је Игриште под Турцима било засељено Арбанасима, вероватно је Хан побележио арбанашке куће у овом селу. Није вероватно да су оне 22 пореске главе, које је забележио Милићевић, били Арбанаси, јер се зна да су они пред српском војском напустили село и одселили се у области планине Гољака.

_____

(*) По казивању Александра Пешића, из Игришта, овде су Римљани имали своје место за игру и забаву.

      

       СЛАВУЈЕВЦЕ

      У имену овог села има поетике целог краја. У Сушици се човек нигде пријатније не осећа него у Славујевцу.

Шумовите дубраве, лилари, долинице пуне зеленила и цвећа у мају и јуну одјекују од песме славуја више но ма где у долини Сушице. Мора да је та атмосфера инспирисала људе да овом селу даду ово поетично име које се тако лепо уклапа у овај зелени и распевани птичји рај.

Из прошлости села. - Ово село, као ни Игриште, не помињу српски средњовековни извори. Хан је забележио да је Славујевце 1858. године имало 10 кућа, а Милан Милићевић бележи да је после ослобођења од Турака у њему било 36 пореских глава. Пред крај турске власти у селу Славујевцу је било само пет српских кућа, а остале су биле арбанашке. Српски део села био је потчињен господару. Његов последњи господар је био неки Ибраим из суседног села Игришта, који је успео да себи подвласти и суседно село Дрводељу. Ибраим је имао у Славујевцу свој чардак на месту које се сада зове Чардачиште.

Ибраим је био осион и вома моћан човек. Поред много земље у личној својини, он је потчинио српски део Славујевца и село Дрводељу, а своје потчињене сељаке је, поред других давања, оптеретио и параспуром, тј. дужношћу да му свако село обради знатан комад плодне земље и сав приход снесе у његове амбаре и салаче. Изгледа да није имао мушке деце, већ две кћери које је био удао за Арбанасе: Ајдара и Азира, на које се у овом крају очувала успомена у локалитетима Ајдарево и Азирово.

По ослобођењу од Турака Славујевчани и Дрводељци су плаћали аграрни дуг.

      

       ДРВОДЕЉА

    Простор на коме се налази село Дрводеља у прошлости је био под шумом. Онај забран-забел, који је 1935. године кнегиња Милица са синовима Стефаном и Вуком даровала руском манастиру у Св. Гори - св. Пантелејмону, и међа забелу тому до реке Сушице и до радонинске међе", захватао је добар део атара данашњег села Дрводеље. И ту, у томе мору шуме, радиле су некада дрводеље, чије су колибе на радилишту, временом, прерасле у стално људско насеље, које је добило име по њима - дрводељама. Тако је постало име овог села.

Из прошлости села. - Свакако да се село Дрводеља заселило после 14. века. Јер да га је било у овом веку, наведени документ кнегиње Милице и њених синова Стефана и Вука обележио би границе за-белу датом св. Пантелејмону ако не до села Дрводеље, оно бар до међа овог села. Као и Игриште и Славујевце, и село Дрводеља је новије сеоско насеље у односу на веома стара насеља у равном делу Поречја.

Када су Арбанаси почели да насељавају северисточне падине Гољака и Пољаницу, њихов вал је дошао до међа атара села Дрводеље, али се они као насељеници нису у ово село спустали. Само је се-ло Дрводељу себи потчинио сакати Арбанас Ибраим, из Игришта, али је у селу било људи који су сачували личну слободу, какав је био Трајко Настић(*).

Хан помиње Дрводељу под именом Дрводеље и наводи да је она 1858. године имала 12 кућа, а Милан Ђ. Милићевић је забележио да је после ослобођења од Турака она имала 16 пореских глава . После ослобођења, као потчињено село, плаћало је аграрни дуг.

 (*) Ибраим је, као моћан човек, насртао на српски свет и отимао му имовину. Тако је посекао браниште слободног српског сељака Трајка Настића. Око тога су се Трајко и Ибраим потуклн. Трајко Настић, после Ибраимовог насиља и туче, тужио је Ибраима турском суду у Лесковцу, па га је суд за то дело казнио са 20 дана затвора. После тога, овај зулумћар се примирио. Ускоро је дошла и слобода, па је Ибраим напустио Игриште и потчињена села Славујевце и Дрводељу.

  

       КУКУЛОВЦЕ

     Славујевце је добило име по птичјем свету, а Кукуловце, изгледа по флори, тојест по пољском цвећу кукулу, које с пролећа прекрије ливаде у атару овог села. Можда је његово име настало од имена неког пастира влашке народности Кукула (који се овде први заселио), које сам мишљење заступао раније .

Прошлост села. - Кукуловца нема у средњовековним споменицима. Под Турцима имало је два господара: Јумера (Омера) и Дур-Бабу. Чардак Јумеров (Омеров) налазио се у садашњем дворишту Благоја Николића. Пред крај турске власти село је имало седам кућа, од којих је шест чинило господарлук Јумеров, а једна господарлук Дур-Бабе.Хан је забележио село Кукуловце, али није навео број његових кућа, док Милан Ђ. Милићевић каже да је село после ослобођења од Турака имало 12 пореских глава.

Кад је село ослобођено од Турака 1877. г., господар села -Јумер -Омер, побегао је у Скопље, па се после рата јавио за накнаду, те је село плаћало аграрни дуг.

 

       ШИШИНЦЕ

     Ми смо у једном нашем раду заступали мишљење да је ово село добило име Шишинце зато што су ту сушички пастири, у доба стрижбе оваца, своја стада стригли - шишали. Можда је, међутим, тачније мишљење Драгољуба Трајковића да је Шишинце постало трансформацијом старог села Сушице (Сушица - Сушинце - Шишинце), нашта је већ указано у овом раду. Но било тачно једно или друго, у оба случаја се ради само о нагађањима.

Шишинце је подигнуто на самом путу који води кроз Сушицу и спаја сва насеља у њој почевши од Игришта са такозваним Горњим путем кроз алувијалну раван Ветернице, на који излази код села Доњег Јајна. Сем овог пута, других путева из Лесковца за ово село нема.

Из прошлости села. - Ако бисмо усвојили гледиште Драгољуба Трајковића да село Шишинце није друго насеље до старо село Сушица, онда би ово село било старо: постојало је још у првој половини 14. века као лено једног од истакнутих војних заповедника цара Душана - Вратка (Влатка), оца кнегиње Милице. Драгољуб Трајковић наводи да се мисли да је војвода Влатко после 1371. године управљао Дубочицом", што би био још поузданији доказ да је он у области Дубочице имао и своје баштине.

Хан је забележио село Шишинце, али није навео колико је оно кућа имало 1858. године. Милан Ђ. Милићевић, међутим, наводи да је ово село после ослобођења од Турака имало 42 пореске главе. Приликом мојих истраживања 1960. године, Никола Лазаревић, тада стар 90 година (*) али веома луцидан у своме приповедању, казивао ми је како је село у време ослобођења од Турака имало само 13 кућа и да су све, сем једне, биле покривене сламом. Милићевићеви наводи су, међутим, засновани на званичном попису, па их ваља као тачније прихватити.

Село Шишинце је пре ослобођења било мало господарско село, али је у њему, као и у Дрводељи, било слободних сељака, који нису били почињени ни једном читлук сахибији, већ су као слободни људи имали обавеза само према турској држави. Такав је био и Лазар, деда Николе Лазаревића. Пред крај турске власти село је било подељено на два господарлука. У једном је био читлук сахибија (господар) некакав бег, чије име нисмо могли сазнати. Он је имао свој чардак у селу у садашњем дворишту Николе Стојановића. На том месту су му били амбари и салаши, а јар му је био нешто даље и у њему је момак Србин чувао бегове биволе. Други господар се звао Сабит. И бег и Сабит су живели у Лесковцу.

Одвојено од овога, као своје добро у личној својини, имао је неки Ариф посед од 200 дулума на истоку од села. Као радници - чифчије - момци на имању Арифовом били су двојица Шуманчана: Анта и Милош. Ариф је Анти и Милошу плаћао у натури и новцу а сав плод са имања припадао  је  њему.Када је букнуо рат између Србије и Турске у децембру 1877. г., шишински читлук-сахибије су силом натерали своје подложне сељаке да им у правцу Слишана возе покретну имовину, жене и децу. Шишински бег је чак и Лазару наредио да у своја кола и са својим воловима вози у правцу Слишана три сандука у којима је било бегово благо. Слишане, село под Петровцем - Петровом гором, било је на раскрсници путева из Пусте реке ка Јабланици и у правцу Малог Косова и Турци су се ту окупљали у циљу даљег организованог повлачења. Лазар је на путу за Слишане напустио и кола и волове и вратио се пешице сам кући. Као господарско село Шишинце је плаћало аграрни дуг. За накнаду се јавио и Ариф, тражећи од Анте и Милоша да му предаду његово имање. Анта и Милош, међутим, изјаве Арифу да имовина није његова. Ариф се због тога морао обратити суду да утврди своје право својине на земљи коју су Анта и Милош међу собом поделили. Како није имао тапије од имовине, он се позвао на сведоке, међу којима је био и слободни сељак Лазар, деда Николе Лазаревића. Анта и Милош тада навале на сведоке са захтевом да порекну да је Ариф био господар земље и они тако и поступе пред судом, па Ариф изгуби парницу и остане без земље и права на накнаду (**).

_____

(*) У доба ослобођења био дете од осам година.

(**) После Лазарева сведочења, Ариф је упитао Лазара: Зар и ти, Лазар", јер је овај и међу Србима и међу Турцима уживао глас поштеног човека. Лазар је дуго живео. Умро је у 120. години свога живота. Остарео и онемоћео желео је да му смрт дође што пре, јер је био и ослепео, али смрт није долазила. Лазар је био уверен да му је то била божја казна што је криво сведочио, па је пред смрт стално кукао и говорио, како су га Анта и Милош на врат узели".

 

          ДОЊЕ ЈАЈНО

       По казивању неких Јајнчана, међу којима је и Вукадин Јањић из рода Јањића, предео на коме се заселило Доње Јајно, био је пун бара са бистром водом. Баре су биле обрасле шеваром и друтим барским биљкама и насељене многобројним врстама барских птица, које су се у шеваришту гнездиле, па је на свим странама било много птичјих јаја. Људи су ловили птице и скупљали њихова јаја: ишли у (по) јаја". Тако се и место прозвало Јајно. Алекса Трајковић, из Великог Трњана, за своје време и средину веома образован и промућуран човек, објашњавао је име овог села по називу дрвећа које је радо расло на обалама Ветернице, по јови-јаји. Тог дрвећа данас има много у вучанском атару, нарочито у кориту Вучанке изнад села све до Дев-казана. Алекса Трајковић је тврдио како је он на својим њивама поред Ветернице и у атару Великог Трњана налазио угљенисана стабла јаје. По том дрвећу, по јајама, названо је и село Јајно (и Доње и Горње). Јован Маринковић, родом из Г. Јајна, сада помоћник општинског јавног правобраниоца у Лесковцу, тврди да у Педагошкој школи у Нишу, чији је слушалац био, постоји Лексикон са називима свих места и објашњењем како је које место добило име, па тврди да је у тој књизи забележено да се Јајно прозвало по чувеном генералу Мехмеда II Јаја-паши, чије је лено овај крај био у првом периоду турске власти.

Из прошлости села. - Село Доње Јајно се не помиње у српским средњовековним споменицима. Ако би била тачна тврдња да је овај крај био лено Јаја-паше, онда се село заселило у доба Турака, али не пре краја 15. века. Локалитети Селиште говоре да је у близини данашњег села Д. Јајно било других сеоских насеља, а можда се и само село Д. Јајно, ко зна из којих разлога, током времена помештало. Пред крај турске власти ово је село било господарско (имало је три господара). Један се звао Асан, на кога се сачувао траг у локалитету Асаново, други Суља. Име трећег господара се у народу није сачувало. Сва тројица су живели у Лесковцу, а у Д. Јајну су имали своје чардаке, о чему сведоче локалитети Чардачиште" и Турски бунар" . После ослобођења село је плаћало аграрни дуг.

Хан је забележио да је Доње Јајно 1858. године имало десет кућа, а Милан Ђ. Милићевић да је после ослобођења бројило 38 пореских глава.

 

        ГОРЊЕ ЈАЈНО

       За објашњење имена овог села важи све оно што је наведено за село Доње Јајно, с том допуном да се оно зове Горње Јајно, јер је узводно од Доњег Јајна.На граници са атаром Великог Трњана, налази се овеће удубљење пуно стајаће воде, који се зове Ботуња(**).

_____

(**) По Вуку Караџићу (Српски рјечник) вода која стоји на једном месту, мања од језера, зове се батун.Очигледно је да се ради о речи која се у књижевном језику од ботуње променила у батун. Ботуње се јављају на неколико места у Поречју. Негде су овне и текућице. Тако имамо Ботуњу као текућицу у атару села Жабљана и у атарима села Бунуше и Бунушког Чифлука. Обе ове Ботуње су текућице, чији је ток тако неприметан да изгледају као стајаће воде.

Из прошлости села. - Село Горње Јајно не помињу српски средњовековни споменици, па је вероватно, да у време српске средњовековне државе није ни постојало, већ се заселило за време Турака. Локалитет Чифлук, који се налази на северу од села, говори да је на том месту постојао чифлук неког од великих поседника земље у атару овог села. Мајку Трајка Павловића, старог 66 године (1959. г.), звали су Чивлчанка зато што је била момкиња на овом Чифлуку и у њему живела под Турцима. На том месту и сада има парчади од ћерамида. Ту је била и турска воденица, чији се канал и сада познаје.

Простор на коме се данас налази задружни дом и његова околина, био је под густом храстовом шумом. Било је храстова које нису могла да обухвате два човека. Шума је била густа и сва уврежена, да је тешко било наћи козе када се у њу завуку.

Хан помиње Горње Јајно и бележи да је 1858. године имало 16 кућа, док је по њему, Доње Јајно тада имало 10 кућа. Тај навод Ханов поткрепљује казивање Горњојајнчана, да је село Горње Јајно старије од Доњег. Јајна. Међутим, Милан Ђ. Милићевић је забележио да је Горње Јајно 1882. године имало 33 пореске главе, а Доње Јајно 38. То значи да је ово последње било веће насеље.

Горње Јајно је било господарско село и као да је пред крај турске власти било подељено између два господара, од којих се један зао Веза, а други Амет. После ослобођења од Турака, село је плаћало аграрни дуг.

 

         ПАЛИКУЋА

      Село је добило име по томе што је паљено, и то у два маха.

Из прошлости села. - Паликуће нема у споменицима српске средњовековне државе, па вероватно у то време није постојало. Међутим, за ово село су везана два историјски важна догађаја, две битке које су се, у два века, код њега догодиле.

Прва се десила вероватно у току 1789. године, у доба такозване Кочине крајине, када је Аустрија, ратујући у савезу са Русијом против Турске, била освојила од Турака целу северну Србију на југу до испред Алексинца. Тада су се и у Поречју подигли Срби на оружје, верујући да је дошао крај турском царству. Поречке устанике је у борбу против Турака повео Пеша (Петар) Прчић, из Накривањског Чифлука, како је, по народном предању, забележио Милан Ђ. Милићевић. У почетку су устаници имали успеха, и по казивању Алексе Трајковића, из Великог Трњана, они су успели да од Турака ослободе Јабланицу и Пусту Реку и допру све до Малог Косова. У напону устанка, Пеша Прчић, да би устанку дао још већи значај и психолошки деловао на народне масе, прогласио је себе за цара. Како аустријска војска није напредовала даље на југ, на усамљеног Пешу навале Турци великим снагама, сатерају га у његово Поречје и код села Паликуће потуку, а село спале.

Друга битка код села Паликуће десила се негде у априлу 1807. године. У доба првог српског устанка, Карађорђе је радио и на подизању народа лесковачког краја на Турке, и из тог краја имао своје буљубаше (више официре) Николу Стрељу и Цветка Врановачког Бузгунџију.Док је Стреља оперисао у власотиначком крају, Цветко Врановачки је дигао на оружје села у Јабланици. Пошто је спалио хан у селу Бошњаку, кренуо је са својом групом устаника у правцу Грделичке клисуре. Цветко није могао ићи за Грделицу преко Лесковца, у коме је било турске војске, већ је ударио преко Сушице на Поречје. Надирући кроз Поречје, он је имао са Турцима две битке: једну, најпре, код села Паликуће, где се из Сушице са својом војском спустио у Поречје, и другу код Вучја.

Покушај Стрељин да у заједници са Цветком Врановачким затворе Грделичку клисуру није успео. Турци су устанике под њиховом командом потукли и устанак угушили. По неким записима, Цветко је и погинуо код Паликуће. По народном предању, и овог пута је Паликућа била од Турака спаљена.

Хан помиње Паликућу и наводи да је 1858. године имала 25 кућа, дакле била знатно већа од Горњег Јајна. Милан Ђ. Милићевић је забележио да је она имала после ослобођења 28 пореских глава.

Под Турцима је Паликућа била господарско село. Пред крај турске власти имало је два господара, који су од Паликућана убирали и параспур, о чему сведочи локалитет под истим именом у атару овог села. После ослобођења од Турака, Паликућа је плаћала аграрни дуг.

 

       РАДОЊИЦА

     Ово село је добило име по неком Радоњи, који се некада први овде заселио.

 Из прошлости села. - Радоњица спада међу најстарија села Поречја. О њој се траг налази у оној повељи књегиње Милице и синова јој Стефана и Вука из 1395. године, којом су Милица и њени синови даровали руском манастиру св. Пантелејмону у Светој Гори, између осталог, и село Вину с метохом и с међами, и забелом и међа забелу тому до реке Сушице и до радонинске међе". У то време се атар села Радоњице, баш као и сада, протезао на северозападној страни дубоко у област Сушице, која је у оно време била сва под шумом.

Хан помиње Радоњицу и бележи да је она 1858. године имала 30 кућа. Одмах после ослобођења од Турака она је, међутим, имала 69 пореских глава .

Радоњица је под Турцима била подвлашћено село и имала пред пад турске власти седам господара. Вероватно је да је плодна земља у атару овог села намамила Турке, нарочито мухаџире, да се намећу његовим становницима за заштитнике". Наметнувши им се за господаре, многи су своје подложне сељаке немилосрдно искоришћавали. Овде је забележена појава, које нема у атару ни једног другог села у Поречју: Радоњица је имала више параспура. Тако је постојао параспур Ћосинског рода, параспур Дунијског рода, Јованов параспур. Значи да је параспурне земље у овоме селу било више но и у једном другом, и да су чак поједини родови били оптерећени да својим читлук сахибијама обрађују параспурну земљу и дају му са ње све плодове.

Сем тога, неки од Радоњичких господара били су рђави и према раји свирепи, па су их чак и саме турске власти због њихове обести кажњавале.

Будући господарско село, Радоњица је плаћала аграрни дуг, али као у овом селу није било инсолвентних сељака од којих се овај дуг наплаћивао принудним путем продајом целокупне имовине аграрног дужника. На то упућује чињеница да у атару овог села није имао земљу ни један Лесковчанин неземљорадник.

 

        БУНУШКИ  ЧИФЛУК

      У Старој српској средњовековној држави Бунушки Чифлук није постојао као сеоско насеље. Ни под Турцима он није био село, већ велико имање неког Турчина, који је на њему имао своје момке - раднике. Имање је улазило у састав села Бунуше, па се зато и прозвало Бунушки Чифлук.

Из прошлости села. - По казивању Јосифа Петковића Шупелжара, из Бунуш-ког Чифлука, у Бунушком Чифлуку су пронађени трагови неког старог насеља,

изгледа из дооа Римљана: из земље су вађене цигле великих размера, а нађен је и један мањи зељани суд пун сребрног новца. Јосиф Шупељкар тврди да је на новцу стојала и година ковања, и да је то била отприлике 80. година нове ере. Није искључено да је на овом месту била нека римска станица на путу у правцу Мирошевца и Новог Брда, или неки кастел.

Хан не помиње Бунушки Чифлук као село, већ само Бунушу, а не наводи га као село ни Милан Ђ. Милићевић, који је иначе забележио као село Накривањски Чифлук. То указује да је под Турцима и непосредно по њиховом одласку, Бунушки Чифлук био велики посед, дакле чифлук. Вероватно је пред крај турске власти био у власништву Исат-бега (Исмет-бега?), последњег господара села Бунуше, који је имао свој чардак-кућу у Горњој Бунуши северно од плаца Влајка Јовановића. Двориште Бегове куће било је ограђено зидом са трњем на горњем делу. У дворишту биле су помоћне зграде: кошеви, амбари, јар за стоку. Чувао је: коње, биволе и говеда.

Исат-бег није становао у Бунуши, већ у Барју, где му се налазио харем. Пореклом је био Арбанас. У Бунуши, у његовој кући, живело је двадесетак наоружаних Арбанаса- који су се старали за безбедност бегову и безбедност његове имовине.

На југу села Чифлука Бунушког, на пу ту у правцу села Тодоровца, био је турски хан на месту званом Бегова крушка. Овај хан је служио путницима који су овим путем ишли на Мирошевце, Барје и даље кроз Ветерничку клисуру за Врање.

Господар чифлука је на њему заселио као свога радника Коцу из Масурице. Тај Коца је родоначелник данашњег рода Дачини. Касније је исти чифлук-сахибија довео на чифлук као дечка Стојана Петковића - Шупељкара, који је дотле радио на његовом кованлуку Кас'мово". Вероватно је да је на чифлуку било и других радника - момака. Од тих радника на чифлуку, после одласка Турака, формирало се насеље Бунушки Чифлух који се, временом, оформио у село.

Пред крај турске власти, на купљеном имању од Исат-бега, подигнута је нова црква 1869. године, освећена од владике Нишког Калиника 3. новембра исте године.

Сигурно је да је подизање цркве, једке, за Поречје, монументалне грађевине оног времена, било одлучујући момент за просветно-културни развитак Поречја. Ускоро је, у порти ове цркве, основана и прва основна школа овога краја, која је била манастирског типа. Било је то три године после освећења цркве, дакле 1872. године. После ослобођења од Турака, 1882. године, основна школа манастирског система, претворена је у основу школу световног типа. То је била прва оваква школа у целом Поречју и за доста дуго време и једина основна школа у овом региону. Прва генерација ученика бројала је 120 дечака. Први световни учитељ је био Аћим Чавдаревић, који је у Бунушки Чифлук дошао из околине Куманова .

Када се после ослобођења од Турака почела организовати општинска самоуправа, за центар прве општине у Поречју изабран је, због погодних саобраћајних веза и централног положаја насеља, Бунушки Чифлук. После образовања општине, Бунушки Чифлук је постао управни, школски и верски центар Поречја, па су се људи стали у њему насељавати. У селу су подигнуте кафане и друге радње. Све је указивало на то да ће Бунушки Чифлук, као и Стројковце, прерасти у највеће и најважније насеље овог дела Поречја. Општини бунушкој припало је чак и село Вучје, иако је одувек било, по броју становника, највеће насеље у Поречју.

    

     БУНУША

   Могла је Бунуша у доба номадског сточарења бити зимовник пастира који су своја стада напасали по Кукавици и пространим пасиштима у побрђу Сушице. Могао се у овом селу као у зимовнику, на који се свикао, настанити неки пастир Влах, потомак поромањеног становни-

штва, по имену Бун, па својим именом дати име новом насељу: Бун-Бунуша. Све је то могуће, али не и сигурно, па наи у том погледу не остаје ништа друго, до да у погледу имена овог села нагађамо.

Из прошлости села. - Српски средњовековни извори не помињу село Бунушу, па постоји вероватноћа да се ово село заселило касније, али ипак још у доба српске средњовековне државе. Хан помиње Бунушу и наводи да је она 1858. године имала 40 кућа, дакле била већа од суседне Радоњице, која се помиње у српским средњовековним документима с краја 14. века. Милан Ђ. Милићевић је забележио да је ово село, после ослобођења од Турака, имало 107 пореских глава и спадало међу неколико највећих села Поречја.

И Бунуша је за време Турака била подвлашћено село, а његов господар је био моћни Арбанас из Барја Исат (Исмет), који је имао титулу бега, па се звао Исат-бег.

После ослобођења од Турака, Бунуша је, као господарско село, плаћала аграрни дуг. Имање неколицине инсолвентних дужника из овог села је за наллату дуга продавано на лицитацији и као купац се појављивао често свештеник из Бунушког Чифлука поп Гавра, па је он тако, купујући имање презадужених сељака, створио свој велики посед од око 300-400 дулума.

       

(Извор:Јован В.Јовановић:Лесковачко Поречје - Лесковачки зборник 1973.)

 

 

(c) 2004 Development by NM