Под турцима је Вучје, као и сва села Поречја, најпре улазило у спахилук тимариота, а пред крај турске власти и почитлучено. У њему је Исмаил паша  имао и своју кулу и чардаке, а имао је и воденицу, која и сада постоји на месту где је пијаца у Вучју. Пашин конак је био западно од воденице. Била је то велика зграда на спрату опасана високим каменим зидом, чији се један део одржао и данас у доста добром стању. То је југиосточни угао ограде око конака.

(слика извор:Др Петар Опачић,Др Саво Скоко:Српско турски ратови 1876-1878)

Зид је имао мазгале за одбрану од спољашњег напада. Огромна храстова врата на овом зиду била су са источне стране у правцу Пашине воденице и речне долине Вучјанке.

И конак и воденца су , предослобођење били власништво Дилавер-бега сина Исмаил -пашиног који је са својим харемом живео у Врању. За њега је забележио Милан Милићевић да је лепо поступао са народом; путовао много по свету па се срамио чинити што не ваља.

Било зато што је био европски образован или што је био лично племенит човек , довољно имућан, Дилавер Бег, није много кињио Вучјанце. У атару овог села нема локалитета Параспур, што значи да Дилавер Бег па ни његови предходници, нису Вучјанцима натурали и ову работу.

Вучје је , за време турске владавине, везано још за два историјска догађаја.

У доба првог српског устанка, 1807.год. , до њега је допро буљубаша Карађорђев Цветко Врановачки са својим устаницима из средње Јабланице у намери да се одатле пребаци на Грделичку клисуру, тамо споји са Илијом Стрељом, па да њих двојица, заједничким снагама затворе путеве турској војсци с југа у правцу побуњене Србије. Цветко је у Вучју имао са турцима бој. Није јасно да ли се Цветко најпре сукобио са турцима код Вучја, па је потом између њега и турака дошло до битке код Паликуће у којој је његов одред био разбијен а Паликућа вероватно по други пут спаљена, или је он, разбијен од турака код Паликуће, имао у повлачењу још један сукоб са турцима код села Вучја.

Други још важнији догађај у народно -ослободилачкој борби Поречја против Турака десио се у децембру 1877.год. првих дана по избијању II Српско-турског рата. Док је српска војска опседала Ниш, врховна команда српске војске послала је преко границе известан број младих и храбрих официра и подофицира да дижу народ на устанак. Тако је у Пољаницу стигао потпоручник Степа Степановић, касније прослављени српски војсковођа а у Поречје Влајко- Владимир Стојановић, наредник. Влајко је успео брзо да образује један одред од 212 устаника и са њима дође до Мале Брзе, где је наишао на Арбанашки одред, који се кретао из правца Мирошевца ка Вучју. Видевши да на отвореном пољу не може да се бори са Арбанасима, Влајко се са својим одредом повукао у Вучје, и затворио у Дилавер-бегову кулу. Када су Арбанаси стигли до Вучја , између њих и устаника се око Дилавер-бегове куле развио бој, који је трајао све до пред ноћ, када су се Арбанаси повукли, а устаници као победници изашли из клисуре. У овом боју је био смртно рањен организатор устанка Влајко и ускоро подлегао рани.

 

 

 

 

 


(c) 2004  Development by NM

 

 

 

ГРОБ  ВЛАЈКА СТОЈАНОВИЋА у Чукљенику

Историја Вучја је део историје Поречја, а у ствари део историје лесковачке котлине. Више но ма које место у котлини за Вучје су везани сви судбински догађаји целе лесковачке Мораве.