Кад су Антоније Поповић, Мита Теокаревић, Глигорије Јовановић и Прока Митић у заједници са Бугарином Стеваном Бојацијевим 1884. године подигли у селу Стројковцу прву радионицу гајтана, у Поречју је воденичарство и ваљавичарство било достигло висок степен развијености и представљало у неку руку млинарску и текстилну индустрију рудиментарног облика.

После прве радионице у Стројковцу са 60 чаркова, подигнута је у  Вучју друга, 1889. године, са 100 чаркова. Затим су никле још две радионице: у селу Козару 1890. и Грделици 1894. године.Прва фабрика штофа је створена у Лесковцу 1896. године. А онда су стала ницати нова текстилна предузећа не само за прераду вуне,. већ и кудеље и памука .Тако је никла лесковачка текстилна индустрија. Њен почетак је био у Поречју и представљао само даљи степен развитка привредног живота у овом региону.

Са преласком на производњу штофа, изгледало је да се текстилна индустрија коначно преселила у сам Лесковац, а да ће Поречје остати један чисто сточарски и аграрни крај. За лесковачке индустријалце је било важно да им фабрике буду што ближе железници, а она је, супротно од путева који су 400 година водили кроз Поречје, прошла долином Мораве, па је и главни колски пут, који спаја Београд са Солуном, изграђен по дну ове реке.

 

Пред крај треће деценије двадесетог века настао је преокрет. Лаза Теокаревић, један од синова Мите Теокаревића, оснивача лесковачке индустрије, после деобе са браћом и напуштања фабрике у Параћину, одлучио је да подигне сопствену фабрику у селу Вучју. Лаза је поступио супротно од осталих лесковачких индустријалаца. За њега је железничка пруга била од другостепене важности. Он је пре свега тражио воду, али не као погонско средство, како је радио његов отац 1889. године, већ воду као онај битно важан фактор у технологији вуне - од синова једног од матичара лесковачке индустрије један се издваја и у Вучју где је, кажу, вода одлична, подиже фабрику за израду штофова"

 

Лаза, Влада и Славко Теокаревић

Тада се о фактору воде код технологије вуне мало знало, па је и сам Лаза Теокаревић мање знао но што сада знају текстил ни стручњаци. Ипак, Теокаревић је ,на основу дугогодишњег искуства свога оца Мите и личног запажања, осетио огроман значај воде у текстилној индустрији, специјално у вунарској.Не само да је квалитет воде веома важан фактор у текстилној индустрији, већ и релативна влажност ваздуха, односно целе атмосфере у региону где се подиже фабрика.У том погледу Вучје је најпогодније место у целој Котлини. Као што смо напред изложили, падавине у Поречју износе 764 мм годишње, док у Лесковцу има само 628 мм. Облачност у Поречју је већа но у Лесковцу. Ветрови слабији и тишина дужа. Због свега овога, а нарочито због многих планинских потока и река, присутност влаге у ваздуху је константна и знатно већа но у центру Котлине. За вуну и производе од ње веома је важна једна константна влажност ваздуха, која омогућује вуненом влакну, као живом бићу, еластичност, необично важно својство у технологији вуне.

Данас се у модерним фабрикама вунених тканина вештачки стварају ови услови, уграђивањем нарочитих клима уређаја. У време када је никла лесковачка индустрија, па чак и када је Лаза подизао своју нову фабрику у Вучју, природна влажност ваздуха средине у којој се подиже фабрика имала је велики значај.У текстилној индустрији уошпте, а поготову у вунарској индустрији вода се користи у огромним количинама у раним моментима израде вунених тканина, почевши од прања вуне као основне сировине, затим код бојења, апретуре и прања штофова.У свима овим операцијама, дакле кроз целу технологију, користи се вода, а при томе је њен квалитет од пресудног значаја.Ако вода у своме саставу има карбонате (калцијум карбонат, магнезијум) они чине карбонатну тврдоћу воде. Ова тврдоћа воде је пролазна и може се отклонити пре вођењем ових елемената у друге облике који технологији прераде вуне не би сметали. Ако се у води нађу сулфати они је чине стварно тврдом, јер се не могу одстранити. Сва је срећа што се ови елементи мало налазе у води, односно мало вода има са овим елементима. Но када се јаве, они утичу на физичке особине вуненог влакна, које под њиховим утицајима, односно када се вуна пере у таквој води, постаје крто, мање еластичдо и промени свој сјај.Гвожђе у води која се употребљава у технологији прераде вуне је веома штетно. Оно мења боју влакна, отежава технолошке операције, нарочито бојење и бељење.Код прања вуне, први лесковачки индустријалци употребљавали су сапун. Са тврдом водом овај сапун је градио калциумове односно магнезиумове нерастворљиве сапуне, који су ефекат сводиле на минималну меру, односно били готово без ефекта. Чак и када се употребљавала већа количина сапуна, ефекат се није много променио.Другачије је стајала ствар са меканом водом. Она је уз употребу мале количине салуна максимално скидала прљавштине и ефикасно прала вуну и друге сировине.

Када је реч о води из Вучајанке примећено је да је кудеља у њој топљене конопље имала нарочиту белину и сјај. А један свештеник у бунушкој цркви је говорио да Вучанце познаје по белини њиховог рубља.Данас је квалитет воде из Вучанке научно испитан. По систему такозване немачке тврдоће, тврдоћа Вучанке износи 0,5док је тврдоћа воде у бунарима у лесковачкој равници и до 24. С обизром на степен тврдоће, вода из Вучанке спада међу нај-мекше воде у Европи.(прецизније:друга по тврдоћи;само још на Исланду постоји мекша вода)

Лаза Теокаревић, иако је већ имао једно искуство свога оца стечено у изради гајтана у Вучју, прво је испитивао какво је дејство вода из Вучанке, па је тек онда приступио градњи саме фабрике. Тако је он још 1928. године подигао у Вучју најпре перионицу у којој су прани штофови израђивани у фабрици у Параћину. Испитивање је трајало дуго, и тек кад се утврдило необично повољно дејство вучанске воде на вунене тканине, Лаза Теокаревић је приступио подизању комплетне фабрике чија је изградња трајала све до 1932. године, и те године фабрика је пуштена у рад .

Тако је Поречје, у вези са развојем текстилне индустрије показало предност над осталим регионима Котлине. Са развитком аутомобилског саобраћаја, за индустријску производњу је жељезница изгубила некадашњи значај, па је и са те стране умањен престиж места подигнутих поред железничке пруге.

Једном подигнута од Лазе Теокаревића и пуштена у производњу, фабрика вунених тканина у Вучју се брзо рашчула са особитим квалитетом њених производа..

 

(Лаза Теокаревић је умро у Марсељу деведесетих година XX од последица саобраћајног удеса, а његов син Миодраг,канадски држављанин, рођен 1938. погинуо је (убијен) на Тенерифима 1989.)

 (c) 2004 Development by NM