Још су људи из млађег каменог доба оставили овде своје тргове.У рушевинама Скобаљић града, на локалитету Панађурке у атару села Збежишта, дакле опет у близини Скобаљић града, нађени су остаци неолита.Сем тога, у Скобаљић граду, као и на локалитету Коприве изнад Вучја, близу Дев казана, пронађени су остаци римске епохе, а тако исто тврђава Николе Скобаљића има у себи рановизантијске епохе.

За Поречје као зону насељавања веома рано  се интересовао праисторијски човек, јер су на падинама његовог побрђа у долини Ветернице и њених притока још у неолиту постојали добри услови, како због плодности земљишта, његовог богатства у дивљачи и обиљу риба у дубоким барама и језерцима у алувијалној равни, тако и због лаких веза са  свим суседним областима. Насеља су, за оно време, била доста густа  и  у  многим  случајевима поклапају се са насељима нашег времена. Тако је у селу Великом Трњану постојало рано неолитско насеље; у атару села Доњег Јајна на локалитету Селиште остали су трагови праисторијских људи.  Фрагменти  керамике неолитске фактуре нађени су на локалитету   СелиштеСалачине  у   атару   села Мирошевца, што указује на присутност неолитског човека и у овом  крају Поречја. Неолитска керамика је нађена на локалитету Црквиште у атару села Радоњице, а у  селу Стројковцу на локалитету Средња била и то на десној   обали    Накривањске реке нађени су фрагменти грубе старчевачке керамике, кремена,  оруђа и фрагменти лепа. Пошто су села Стројковце и Радоњица централна насеља Поречја, то трагови насеља неолитског човека у њима сведоче да  је праисторијски  човек настањивао цело Поречје. Како су пак фрагменти атипичне   праисторијске   керамике  нађени и у зидинама Скобалићевог града заједно са римским и византијским фрагментима, значи да је праисторијски човек боравио и у планинском делу Поречја.

Римљани су господарили Поречјем већ у I веку нове ере. Римски кастели налазили су се свуда на ободу Лесковачке котлине од којих је један био на месту Скобаљићевог града. Свакако је и на брду Умац изнад Мирошевца постојао римски кастел.У самом селу Мирошевцу, на улазу са северне стране, налази се локалитет Римски бунар. У Стројковцу, односно у његовом атару, налази се локалитет Латинско гробље.Све то говори о густини римских насеобина у овом крају, у коме су они били присутни све до IV века нове ере.

Византијска епоха, која је настала иза римске, оставила је у Лесковачкој котлини у Царичином Граду траг своје блиставе културе.Царичин Град је по многим знацима Јустинијана Прима, подигнут за време владавине Јустинијана Првог (527565. г.н.е.). Али у Лесковачкој котлини није Царичин Град једини траг рановизантијске културе у овом крају. Нама се чини да је у овим крајевима цветала византијска култура високог степена. На ово упућују, поред Царичиног Града, и остаци других градова у северозападном делу Котлине.( Златско Кале код села Злате и Бреговинско Кале код села Бреговине у изворшпту Пусте Реке су до сада неиспитани локалитети којн по својим видљивим знацима указују на веома значајне насеобине рановизантијске епохе.)

У самом Поречју до сада, сем у зидинама Скобаљићевог града, није откривен никакав поуздан траг византијске епохе. У народу постоји предање да је на месту где се сада налази село Рударе и нешто северг није од њега некада постојала велика варош. То предање забележио је и Милан Ћ. Милићевић у својој књизи Краљевина Србија". На могућност постојања ове вароши из рановизантијске епохе указују и димензије рударске цркве. Познато је да су српске сеоске цркве биле веома малих димензија. Рударска црква указује на то да она није подигнута за потребе малог сеоског већ неког већег насеља. Сем тога, да је ова црква подигнута на темељима неког храма из рановизантијске епохе указују и капители из тога времена нађени поред цркве као и један базис.

Словени и Авари почели су да прелазе Дунав и да се инфилтрирају у византијске земље почетком 6. века (518527. н.е.). При крају 6. века они су се нашли под зидинама Јустинијане Приме и Златског Калета, па су ове богате и прекрасне византијске градове разорили и опустошшш целу Лесковачку котлину. Ако је на месту данашњег Рудара доиста постојала нека византијска варош, и њу је снашла судбина утврђеног града Јустинијане Приме. Словени су разорили и базилну цркву на чијим је темељима касније подигнута рударска црква.

Тако нас је рушилачки нагон наших далеких словенских предака лишио тековина грчке и римске цивилизације која је у овим крајевима цветала и вратио овај крај у дивљину.

Словенска насеља у Поречју су веома стара, али се са сигурношћу не може рећи када су постала. Гл'бочица, Глубочица, Дл'бочица, Дубочица је словенски назив Поречја. Са овим називом равнице у средњем току реке Ветернице сретамо се у почетку друге половине 12. века, када се Немањина власт, 1165. године, протегла над овим крајем. У то време, свакако, није више било у Дубочици византијског становништва, већ само словенског. Да ли су да-нашња села већ била засељена, тешко је са поузданошћу рећи, али су свакако она настала у периоду учвршћивања српске власти у току 12. и 13. века, јер се већи број данашњих села под садашњим именом помиње у току 14. века.

 

 

 

(c) 2004  Development by NM