Словенска племена су у целом Поречју па и у околини Вучја , порушили све утврде на које су наишли а тако исто и насеља, а поромањене староседеоце и Византинце поробили, уништили или отерали у високе планине. Пошто је прохујао рушилачки словенски талас, рушевине је почела да покрива прашина и земљу да прекрива шума, па се цео крај почео да претвара у зелено шумско море, које ће касније, словенска племена почети да крче и настањују, стварајући постепено, у дивљини сопствену и самониклу културу.

Тада је у сред шуме никло словенско и српско село Бучје. Такав настанак села би се поклопио са легендом , коју је саопштио Крста Димитријевић, објашњавајући нам порекло имена села Вучја. У тој легенди се наводи како су у густој шуми живеле разне звери, нарочито курјаци, који су из шуме излазили и нападали  на стоку првих насељеника. Легенда , међутим одудара у погледу назива села од историјских извора из средњевековне српске државе.По тим изворима, село је постојало у доба кнеза Лазара и било његово лено-мираз. Али се није звало Вучје већ Бучје па га је кнез Лазар даровао заједно са црквом руском манастиру св. Панталејмон у Светој гори. У сваком случају, Вучје (Бучје) је постојало као село у 14. веку и имало чак и своју цркву посвећену Мајци божјој, што значи да је било значајно место са културном институцијом , црквом.

Из историје и писаних извора и повеља наших владара, сазнајемо да и друга села у Ветерничком Поречју датирају још из доба утврђивања власти Немањића и владара средњег века. Најранији помени насеља у овом пределу имамо у повељама цара Душана (1348), кнеза Влатка (1358) и књегиње Милице (1395) кад је поклонила манастиру Св. Панталејмона у Светој Гори село Мирошевце, Вину и забел до реке Сушице".Свакако да је ова област била одвајкада густо насељена, да је бујао привредни, друштвени па и културни живот.

Када је Поречје  у другој половини 12. века ушло у састав Србије Стефана Немање, и на њеној територији су се морали подизати жупски , управни градови и градови крајишници.

Онај властелин, који је Вучје добио у баштину био је дужан подићи град и одржавати га и жупски градови и крајишници су се обично градили на узвишењима која су отежавала приступ утврђењу. Неприступачност брега,на коме се налазио град улазила је у његов систем сигурности и неосвојивости. Сем тога, бирао се брег са кога је могуће имати што шири поглед ради контроле области. У Поречју су такав положај пружали и имали вис Умац код Мирошевца и брег Самарић код Вучја, на чијем повијарцу је постојала стара тврђава коју  су Словени пре неколико векова порушили.

Ко је био први властелин у чију је надлежност спадала добавеза да над Вучјем подигне град, засад се не може рећи. Сигурно је, међутим, да је град морао бити изграђен још у првом периоду организоване срепске државе, дакле негде пред крај 12. или почетком 13. века.

Као сви градови српске средњовековне државе тако и град изнад Вучја подигнут уз учешће целокупног народа настањеног у овој области: меропаха, отрока и других властеоских људи ли жена. Они су били вешти зидари и тесари. Радили су свој посао. Људи и жене који нису били вични занатским радњама, превлачили су грађевински материјал углавном рукама. Легенда о зидању Скобаљићевог града коју је забележио и објавио најпре Јован Ђорђевић а потом и Сергије Димитријевић , која и сада живи у народу, каже да су камен износили из реке и да је стајао човек до човека до на само место где се зида и додавали један другоме из руке у руку. жене су, пак,такође биле на раду а једна је у један мах љуљала седамдесетседам деце у љуљашкама. Обично је та жена била нека стара баба, која није била кадра за тежак посао.

Што се тиче технике градња градова, легенда се поклапа са историски утврђеним чињеницама, медјутим, тешко би се могло прихватити да је Никола Скобаљић подигао град изнад Вучја. Град је морао постојати на том месту и пре Николе Скобаљића и постојао је давно пре њега. Једино је могуће да је он био заповедник града, поправљао и одржавао град, за шта је користио снагу меропаха и других људи из жупе којој је град припадао.

  

              Скобаљић град

Град је имао, као и многи други градови средњег века, своје подграђа а уз то, собзиром на улогу цркве у оном времену, и храм за потребе градске посаде и становника подграђа. Легенда помиње ову цркву као ,,Цркву Скобаљића,, , али већ наведена повеља књегиње Милице и њених синова Стефана и Вука из 1395. год. помиње цркву посвећену мајци божјој ,, Мати Божја Бучанска с сели Бучје,, , коју је још кнез Лазар пре Косовске битке , даравао руском манастиру св. Панталејмон у Светој Гори.

Вероватно се ради о једној истој цркви, чији су се темељи налазили у кориту Вучанке, али нешто ниже од места на коме је Мита Теокаревић са женом Ваном подигао нову цркву посвећену св. Јовану (летњем). Локалитет Кулско гробље, на југу од града, указује на то да је град  имао много година своју посаду, и да су они који су у граду живели, сахрањивани на сопственом гробљу. Ако би град подигао Скопбаљић, за кратко време његовог заповедништва, тешко да би се појавила потреба не само за црквом, већ и за гробљјем. Али и једно и друго је постојало и то дуго пре Николе Скобаљића.

 Легенда указује и на Скобаљићев кладенац, затим на Скобаљићеву воденицу у атару села Вучја а и ,,Виноград Скобаљића,, у атару села Вине који је ,, једанпут град утепаја бaш пред брање, те потекло одозго вино и од тг се овој село вика Вина ,, .

Мора да је град инад Вучја извесно време био и под командом војводе Николае Скобаљића. Толике легенде о њему: о месту његовог рођења (село Вина у Ветерничкој клисури) , по његовом рођењу од девојке која је занела на особит, ванприрпдан начин, по његовом коњу, по куми и девојци, по његовим биткама са Турцима у одбрани града, све то указује да је овај српски средњевековни војни командант у периоду гашења српске деспотовине, морао имати неке везе са градом изнад Вучја и Поречјем.

Легенда о Николи Скобаљићу постоји и у врањској околини и та легенда везује овог српског војсковођу за врањски и прешевски крај.

Ни један писани докуменат онога времена не помиње Николу Скобаљића као властелина ма ког дела Поречја, као баштиника ма ког села или ма којег земљишта. Зато и Драгољуб Трајковић, историчар Немањине Дубочице, сматра ,,да су и Скобаљићи вероватно имали своје поседе у Дубочици,,  јер ,, је команда над војском једне области давана у првом реду ономе који је за одбрану те области био највише заитересован, а такав је свакако био онај који је у тој обаластри имао и своје земље,, .

Нико није до сада оспорио да је Никола Скобаљић био командант српске војске која је имала да брани приступе Новом Брду са југоисточне стране. Питање је, где се та војска налазила, то јест да ли је била у Дубочици, како је забележио Константин Јаничар.

 Није спорно да је деспот Ђурађ Бранковић, дајући своју кћер Мару у харем султана Мурата II , уз њу дао као мираз Дубочицу и Топлицу негде око 1433. год. Спорно је међутим, да ли је Мехмед II султанији Мари , пуштајући је из очева харема , после смрти свога оца Мурата II 1451.год. , вратио Топлицу и Дубочицу , или јој је као бившој султанији дао на уживање крајеве око Сера у Грчкој. Драгољуб Трајковић се определио за тезу да је Мара добила од Мехмеда II лено код Сера, пошто су Топлица и Дубочица по одредбама Сегединског мира 1444.год. враћене Србији.

Међутим новијим испитивањем турских извора, показало се да је Дубочица схваћена у најширем обиму била чврсто под турском администрацијом и укључена у њен економски систем. Олга Зиројејевић и И.Ерен су у Врањском гласнику , том IV , објавиле свој рад под насловом : Попис области Крушевца, Топлице и Дубочице, за време прве владавине Мехмеда II (1444 до 1446). Из овог рада се , између осталог, види да је село Брза било тимар (лено), неког Хамзе Трновљјанина, па је 1450.год. дат неком Лазу Хамзи: село Жабљане тимар Махмуда Видимлије; село Богојевце тимар Хазиног слуге Лутфије (1447-1453) ;Шарлинце и Злокућане тимар Касима и Мухамедија, синова Коxе Фируза: раније су били војници (посебан турски војнички ред); раздељени су,  неки су поново назначени за војнике, а неки су оптерећени харачем и наређено је да имају статус раје. Сада су они шпијуни и њима је заједнички додељен тимар који уживају и наизменично учествују у војним походима, али поменуту Мухамедија иде у војни поход по берату (указу) , а Касим сваке године. Писано у првој декади реубил-ахира године(21-30, марта 1445 год) у Једрену ; село Грабовница тимар Туфекxије Караxе има берат од султана Мурата (25. септембра- 4. октобра 1453). Тимар овог туфегджије је и село Грабовница. Домова 11, удовица 1. Приход 1211 акчи. итд.

Мишљење Стојана Новаковића, које је усвојио Драгољуб Трајковић, према коме је Мара од Мехмеда II добила крајеве око Сера и тамо се после напуштања Србије 1457.год. и настанила, у светлости ових испитивања Олгре Зиројевић, и И. Ерен добија сасвим нову светлост. Мехмед II није Мари могао вратити Дубочицу и Топлицу не зато што се она на основу одлуке Сегединског мира од 1444. год. налазиле у српским рукама , већ зато што су ове области распоређене турским спахијама. То значи још и то, да је Дубочица, а са њом и Поречје , била под турском влашћу, јер како би турска власт могла да врши пописе на територији туђе државе и како је могуће да упоредо са српском војском под командом војводе Николе Скобаљића у Дубочици живе и убиру приходе толике турске спахије.

 

                        Ново Брдо

Имајући Дубочицу под својом влашћу, турци нису пошли на њу већ на Ново Брдо, које је за њих била веома примамљива тачка и са војно-политичког становишта и из економских разлога. Заузимањем Новог Брда, Турци су имали да лише српску деспотовину једног богатог рударског и тргавачког града који је попуњавао касу деспотовине великим сумама, сједне , и да богатство овог града присвоје за себе, с друге стране, и истовремено да систематски руше, почев од крајњег југа, српску деспотовину. С чисто стратешког разлога, без обзира да је било немогуће да српска војска буде у то време у Дубочици, војска под командом Николе Скобаљића, морала је бити на положају на оном месту откуда је за Ново Брдо долазила турска опасност. А турци су долазили из Софије, преко Страсцида на Жаглигово(Куманово), где се, према Константину Јаничару, улогорила главнина турске војске под командом самог Мехмеда II, док је предходница под командом истакнутих турских генерала, испитивала терен којим главнина има да прође од Жеглигова, (Куманова) ка Новом Брду.

Зато ми сматрамо да се српска војска и није налазила у Дубочици јер из ње не би имала могућности да брани Ново Брдо, већ се налазила негде испред Бујановца куд су Турци морали проћи. А ту наоко 3 км. северно од овог места постојала је бања, тј. термални извори, који су у изворима наводе као Бања. Данас се та бања зове Раковачка бања. Код те бање је Никола Скобалљић сачекао извидницу, вероватно изненадио и до ногу потукао 24.септембра 1454. год, а не код Врањске Бање, која је лежала више од 30 км. северно од путева којим је имала да прође турска главнина и морала да иде и турска предходница.

Потукавши предходницу Никола Скобаљић је морао бити свестан да ће ускоро стићи на место битке и главнина. Вероватно из тактичких и страстешких разлога, он главнину турске војске није сачекао на истом месту, већ нешто даље на запад, на речици Трепањи код села Раковца. На том месту је дошло до одлучујуће битке српске и турске војске 11.новембра1454. год. и у тој битци је српска војска била потучена а њен командант Никола Скобаљић ухваћен и потом уморен свирепом смрћу; вргнут жив на колац на коме је и издахнуо.

Бојеви Николе Скобаљића око Скобаљићевог града са Турцима о којима говори легенда, са историјског становишта се не могу повезати за овај одсудни бој између Срба и Турака у јесен 1454.год. Ако је и било неког боја око Скобаљић града између његове посаде и Турака , могло је то бити нека битка од мањег значаја, коју историја није забележила, али на коју се сачувала успомена у народном предању. А можда је ова борба резултат народне маште. Својом верзијом битке између војске Николе Скобаљића и Турака око Скобаљићевог града, срце нашег народа , хтело је само себе да блажи, не хотећи признати да је његов јунак умро, као што умиру други људи , како је забележио Милан  Милићевић у свом делу Краљевина Србија.

И поред веома живе и распрострањене легенде и Николи Скобаљићу историјски његова личност остаје непозната. У Пољаници, Клисури и Поречју данас нема ни једног презимена које би подсећало на Скобаљића. Мало је вероватно да је у овим крајевима икада живео неки род са тим презименом. Сретен Динић је мишљења да је он био Дубровчанин. У Дубровнику нису непозната презимена Скобаљић, сем тога како се радило о одбрани Новог Брда у коме је било Дубровчана, није нелогично да је војску која је са истока имала да штити прилазе граду предводио један Дубровчанин и да под његовом командом буду сва утврђења у тој зони, па и тврђава изнад Вучја. У недостатку ма каквог доказа о пореклу овог легендарног јунака српског југа, било би најлогичније да прихватимо мишљење о дубровачком пореклу Николе Скобаљића.

 

(c) 2004  Development by NM